Na horizontu sunce je umiralo i toga dana. Jasna, crvena svetlost palila mi oci. Srce je ludo bolelo a ja sam se trudila da ostanem mirna. Zelela sam ugusiti ljubav u sebi bez ikakvog vidljivog traga na licu. Ali ne, nije se moglo! Pri svakoj pomisli na tebe usne su u grcu saptale tvoje ime, a oci trazile tebe. Tamne senke prekrivale su moje lice. Znala sam da uzalud cekam, znala sam da sam te zauvek izgubila. Ipak sam se nadala da ne mozes zaboraviti one nase dane,da ne zelis rastanke.
Znala sam da je razlog ona i nisam ni sada svesna u cemu je njena prednost. Da li ti u njoj vidis ono sto drugi ne vide? I uzalud pokusavam da te sretnem i da molim za objasnjenje,ti me uvek mudro izbegnes i prodjes kraj mene kao da sam obicna korpa za otpatke. Ne mogu se pomiriti da sam te izgubila bez borbe, da sam te jednostavno prepustila drugoj. Ali u meni nema vise one snage kojom bih pobedila sve protivnike nase ljubavi, nema vise onog poleta u mom hodu. Ja sam umrla onog dana kada te vise nije bilo na nasem mestu. Pokusavam da te zaboravim i trazim nacin drugog da volim, ali uvek si ti onaj kojem se moje misli vracaju. Tvoj smeh,mio glas i onaj pogled meni tako drag,ne mogu zaboraviti. Zelela bih da sam te manje volela,manje bih patila. Prolazim onim mestima gde smo bili srecni i suze same teku. Ne zelim da oplakujem svoju ljubav ali nesto je jace od mene same. Za mene sva sreca je umrla sa nasim rastankom i jedino je tebi mogu pozeleti. Volela sam te, a verujem i ti mene. I zato to sve i oprastam. Zato,kada prodjes kraj mene pozdravi me kao starog prijatelja, jer cu ti to biti uvek, bez obzira na ono sto je postojalo medju nama.....
